“Neću ljeka, ni ljekare, zovite mi neimare, sazidajte most bez kraja, most do moga zavičaja”, stihovi su koje je napisao Ruždija Krupa, a otpevao Nedeljko Bilkić. Pesmu “Most do moga zavičaja” pevali su mahom gastarbajteri sa željom da uposle mostograditelje i metaforično olakšaju put iz tuđine. Bez rušilačkih ideja, što je pohvalno ako sagledamo današnju situaciju.
Čuvši je sa tranzistora koji je visio o pojasu jednog od radnika na gradilištu, asocirala me je na često korišćen citat Slobodana Selenića, iz knjige Ubistvo s predumišljajem, gde piše: “Preoraće Beograd da bi im ličio na zavičaj”. I tako su se stanovnici srpske prestonice, ali i cele Srbije, podelili na tabore: one koji su za rušenje i takav način nekakvog obećanog prosperiteta i druge koje najčešće ovi prvi etiketiraju kao opoziciju.
Nastavite čitati
list of 3 itemsZašto je srpski ‘Expo’ pet puta skuplji od Olimpijskih igara u Parizu
Kako je ‘Beograd na vodi’ ‘potopio’ željezničku stanicu
U preseku ove dve grupacije egzistiraju oni koji su za parcijalna rušenja. Sačuvali bi vilu na Vračaru ili duh udžerica prema kojima imaju lični sentiment, ali ih ne dotiče šta se događa u provinciji. I obratno. Sve što pripada Beogradu je nepotrebni luksuz kojim se crpi život iz ostatka Srbije. Tu je i podvrsta koja estetitku svodi na sjaj neonskih reklama i sve što ne šljašti i nije novo svrstavaju u folder bespotrebno, što znači – ruši!
Metafora prosperiteta
Bager kao metafora prosperiteta, omiljena je mašina još od početka dvehiljaditih. Mada, bager su na ulice izvezle demokrate, što je tada bila fina konceptualna umetnost u odnosu na današnji pravac koji bi se mogao zvati prah i pepeo.
Beograd se gradi. Srbija se gradi. Nikada lepše. Nikada bolje. Nikada grandioznije. Sve je epohalno, jer kako bi drugačije bilo. I zaista je tako. Gde god da se krene svuda su gradilišta, velike industrijske mašine, kamioni, radnici.
Nekada deluje da su gradski oci poslušali popularne životne trenere i rešili da odneguju dete u sebi, samo što su poligoni za igru sada na javnom dobru. Zgrade, spomenici, fontane, kulturno nasleđe… padaju kao Lego kocke i čekaju prepakivanje u tržni centar ili poslovno stambeni kompleks.
Kada se prosečnom pratiocu dnevnih vesti iznesu impozantne novčane sume troškova saniranja, bruto i neto dohotka radnika, ukalkulišu kamatne stope, porezi i kilometri puteva, ostaje samo da se aplaudira. Zato ne čudi potpuno nerazumevanje kada se u javnosti oglase urbanisti, inženjeri, ekolozi, arheolozi, istoričari, ukazujući na neadekvatan pristup ili apsurdnost nekog poduhvata.
I za njih postoji lek u vidu potpunog ignorisanja, javnog šikaniranja ili kompromisnog rešenja i ubacivanja parčeta zelenila ili informacione table na kojoj je navedeno šta je tu bilo. Aktuelan je pristup i virtuelnog obilaska, ili oživljavanje epohe uz pomoć veštačke inteligencije, tako da stvaran prostor biva nevažan.
Drži vodu dok kamere odu
Zatvaraju se galerije, a otvaraju kockarnice. Seku se šume, a betoniraju se parkovi. Postavljaju se žardinjere sa veštačkim cvećem radi boljih kadrova za fotografisanje, oštećenja se prekrivaju muralima ili ceradama na kojima je isprintana finiširana fasada. Pred izbore sve se očisti, umije, prikrpi, a po brojanju glasova više ništa nije važno.
Pod parolom drži vodu dok majstori odu (ili dok kamere ne odu), gledali smo prethodnih godina graditeljske epopeje na Trgu Republike, na platou kod Hrama Svetog Save, u ulicama Kraljice Marije, Maksima Gorkog, Topolskoj… a tu je i Beograd na vodi. Sve ovo je šire jezgro prestonice sa toponimima poznatim širom regiona. Mnogi posetioci su imali priliku da vide takozvano obrtanje kocki na Trgu Republike, koje se događa, čini se, sezonski. Nekada Pozorišni trg postao je predstava, tragikomedija čije se fotografije dele u grupama sećanja na staru varoš, jer ono kakav je danas već sutra može biti izmenjeno. Danju radnici grade, noću vile razgrađuju, kao u epskoj pesmi “Zidanje Skadra”. Proces nema kraja dok vile na zatraže žrtvu, a to je izgleda čitav narod.
Stotinjak metara dalje, u boemskoj četvrti Skadarliji, čuvene kocke iz osmanskog perioda zamenjene su nekakvim novim oblutcima, uvezenim iz Grčke, ali su zato, doduše druge, postavljene u Topolskoj ulici. To bi moglo biti u skladu sa starim Vračarom, da se duž ulice nisu na mestu nekadašnjih vila izgradile pametne zgrade, modernih arhitektonskih rešenja. U cik-cak formaciji zgrada u trendu i starih građanskih kuća, našla se kaldrma, oivičena trotoarima bez finog zaobljenja koje je potrebno osobama koje se kreću u invalidskim kolicima i roditeljima koji guraju svoje bebe.
Upitna graditeljska etapa
O nedostatku svrhe i estetike može se razmatrati slučaj fontane na Slaviji koji je možda bio početak najave upitne graditeljske etape koja nas očekuje. Grandiozno, skupo, bespotrebno. A sada sa neizvesnošću iščekujemo kakvo će biti rešenje na Trgu Nikole Pašića, posle rušenja nadaleko poznate i funkcionalne fontane. I sama prva etapa raščišćavanja terena bila je problematična, jer su probušene vodovodne cevi. Greška koja se može uvek dogoditi, ali samo čitajući servisne informacije utisak je da se frekventno ponavlja bušenje cevi, urušenje temelja kuća okolo gradilišta, padanje tek postavljenih fasada po glavama šetača na promenadi Beograda na vodi. Kao da niko od preduzimača ne koristi planove, ne poznaje sastav materijala i tla, kao i onoga što se nalazi ispod zemlje.
A pod zemljom su slojevi vekova, nasleđe o kojem se govori kada se poziva na patriotska osećanja. U blizini Narodne skupštine prilikom pripreme terena za izgradnju podzemne garaže, otkriveno je značajno arheološko nalazište, još jedno u nizu na području Beograda i Srbije. Na pomenutom lokalitetu nađeni su tragovi kuća srušenih u savezničkom bombardovanju 1944. godine, a potom ostaci iz rimskog i osmanskog perioda.
Za sitnije predmete pobrinuće se nadležni muzej, ali šta je sa otkrićima koji bi mogli poslužiti kao postavka na otvorenom? Strahujem da je mnogo artefakata preorano i zauvek uništeno sveopštom nemarnošću i nemanju sluha za vapaj stručne zajednice, kako na ovom mestu, tako i na drugima. Na oglasnoj tabli piše da će tu biti 284 parking mesta i zeleni krov sa igralištem. Izgleda da je dovoljno da se umire strasti, ali su se razbuktale već na drugom mestu.
Neriješena pitanja
U javnosti se kao potencijalne lokacije za gradnju spominju oblasti stradale u požarima koji su bili česti poslednjih meseci, a tu je i zgrada Generalštaba koja je nepokretno kulturno dobro. Objekat je urušen 1999. godine u NATO bombardovanju, a svetski mediji su preneli da Džerad Kušner, inače zet Donalda Trampa, ubrzo planira na tom mestu izgradnju luksuznog hotela.
Beograd jeste metropola, višemilionski grad koji mora konstantno da se servisira, ali stičem utisak da se radi svuda, osim na krucijalnim mestima. Nerešena su pitanja kanalizacije, struje, puteva, gradskog prevoza, škola, ambulanti u mnogim opštinama na periferiji. Potrebna su parking mesta, ali ne nauštrb zelenih površina. Potrebne su stambene jedinice, ali ne na račun nacionalnog, kulturnog dobra. Nije potreban stadion pre bolnice. Nije potreban spomenik pre vrtića. Nije potrebna višegodišnja rekonstrukcija trgova, ulica, aerodroma, izmeštanje železničke i autobuske stanice, rušenje kuća znamenitih građana, zarad još jednog tržnog centra i kompleksa luksuznih stanova. Ili jeste?
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.