Zoran Kesić – nedjeljna doza smiješne ozbiljnosti

Poznat širom regiona, gledaju ga i slušaju u inostranstvu, šta god to nekome podrazumevalo, Zoran Kesić omiljeni je televizijski urednik i voditelj za emigrante iz svih republika bivše Jugoslavije. Nekima je istinska veza sa “starim krajem”, nekima jednom nedeljno potvrda za to da su napravili ključni dobar potez odlazeći iz njega. Defiluje njegovom emisijom Dvadesetčetiri minuta sa Zoranom Kesićem tako obeshrabrujući broj onih sa vrha vlasti u Srbiji da onima koji su ostali nameće pitanje šta čekaju. Ili ih uverava da se, ipak, ovo što žive mora promeniti. A susedstvo pogleda u ekran, čuje šta se u Srbiji govori, namah srećno što je to “tako daleko”, često tužno poredeći vlastito okruženje, uz komentar da možda i nije.

Kad se uozbilji, Kesić je komentator sa stavom koji opominje. Udene ozbiljnost u tekst iz kojeg se ne vidi da je reč o satiričnoj emisiji. I ne pokušava da se “lažno predstavlja”.

• U autorskom tekstu pod naslovom ‘Pretilac’ konstruisali ste čoveka koji vam na različite načine preti. Ako biste ga preslikali na biračko telo u Srbiji, do glasača koje stranke biste došli?

– Ne razmišljam uopšte u tim okvirima. Kada neko preti vama ili vašoj porodici, nije baš primarno da otkrivate za koju stranku glasa, koji stil oblačenja preferira i za koji klub navija. Najvažnije je prepoznati je li pretnja ozbiljna ili je pretiocu samo namera da vas zaplaši. Naravno, to bi trebalo da rade službe kojima je posao to da rade, ali ako bih prijavljivao policiji svaku pretnju koju dobijem, više vremena bih provodio kod inspektora diktirajući mu izjavu, nego radeći ono zbog čega mi prete. I zato se sa pretiocima uglavnom obračunavam lično.

Kada sam dobre volje uđem u prepisku sa njima i često dođemo do toga da me zovu na ručak i da im upoznam porodicu. Međutim, kada sam nervozan i željan tuče, dogodi se svojevrstan paradoks. Pretiocu odgovorim na takav način da se, umesto žrtve (mene) uplaši onaj koji je pretio. Onda pretilac naglo izgubi želju za prepiskom, blokira me na društvenim mrežama i pobegne nadajući se da me nikada nigde neće sresti. Čuvam te prepiske, povremeno ih sa osmehom čitam.

• Koliko je procentualno takvih u Srbiji, bez obzira na to da li su stranački aktivni, glasači ili apstinenti? Koliko je njihov broj, ma koliki bio, frustrirajuć za nekoga ko se bavi javnim poslom?

– Mene bi više frustriralo da potpuno prestanu povremene ljutite reakcije na naše emisije ili moje lične nastupe. I verujem da će to biti prvi signal da emisiju kojom se bavimo treba polako da završavamo i pređemo na nešto drugo. Ne mogu precizno da kažem koliki procenat tih pretnji dobijam od botova, dakle pretnji po službenoj dužnosti, a koliko je onih koji su naseli na manipulaciju vlasti i iskreno poželeli da mi “pomenu sve po spisku“. Jedino frustrirajuće u celoj priči je činjenica da medijska mašinerija SNS-a zaista uspeva da neke obične, moguće i dobre ljude, ubedi u postojanje “stranih plaćenika, domaćih izdajnika, mrzitelja svega što je srpsko“. Pokušavam jednom po jednom prevarenom čoveku da objasnim na koji način je prevaren. Nekad uspem, nekad ne uspem. Zahteva taj posao i vremena i energije i volje, ali ne mislim da je uzaludan.

• Dolazite li do takvih ljudi, pre svega, da li ste za to motivisani? Ukoliko želite da im se približite – da li je beskompromisna poruga, kakvom se koristite, pravi način za to? Ili mislite da je okvir Vaše emisije primeren i, pojednostavljeno, nećete da se bavite tuđim poslom (političara, ili nekakvog prosvetitelja, recimo)?

– Cilj naše emisije nije da „dolazimo do ljudi“. Da se razumemo, to je sasvim legitiman, pa čak i ukoliko govorimo o televiziji, očekivan cilj – dolaziti do ljudi. To „dolaženje“ mi televizijskih ljudi zovemo rejting i šer. Mislim da bismo moja ekipa i ja da pravimo emisiju koja bi dolazila do najširih slojeva, koja bi sledila takozvanu „keč ol“ politiku i moguće da bismo se više i zabavljali praveći šou koji je privlačan i prihvatljiv svima. Ali takav pristup isključuje direktno i konkretno iznošenje stava. Takav pristup isključuje to da ubodemo u najbolniju temu. Takav pristup isključuje da kažemo nešto što znamo da se mnogima neće dopasti. A verujte, lako i brzo se čovek navuče na govorenje istine. Savest je u tom slučaju čista baš kao i odnos prema profesiji. A ako si profesiju (novinarstvo) u mom slučaju zavoleo još u tinejdžerskim danima, pa svakako da ne želiš da tu veliku i višedecenijsku ljubav zaprljaš nekim kompromisom „dolaženja do još širih slojeva društva“. Cilj naše emisije je da naš lični stav o društveno-političkim događajima bude što jasniji, oštriji i po mogućstvu smešniji – pa do koga dođemo, dođemo. Do koga ne dođemo – taj je na gubitku, jer zaista smo (ponekad) sjajni.

• Možda je i neophodan pristup kao kod Radoja Domanovića u satiri Kraljević Marko po drugi put među Srbima? Kao da je moć propagande tolika da se ljudima mora kazati kako je to što im krče creva, zapravo, glad? Ili je, naprotiv, to što im krče creva jedan patriotski zvuk?

– Nacionalni ringtone. Zamišljam spektakularno otvaranje EXPO izložbe u Beogradu 2027. godine sa horom od stotina hiljada građana koji krčanjem creva izvode himnu “Bože pravde“. Zainteresovani već sada da se prijave. Naravno, volonterski, jer iako niko ne dovodi u pitanje patriotske motive „krčača“, ne smemo rizikovati da ih honorar zavede u pogrešnom smeru – ka ćevabdžinici ili pekari.

• Na momente su Vaše emisije, utisak je gledaoca, autentični novinski (u ovom slučaju televizijski) komentar. U njemu nema očekivane žovijalnosti. Kao da na momente pokušavate da gladateljstvu skrenete pažnju kako prethodne emisije nisu puka zabave, nego su Srbija koju žive i teško preživljavaju?

– Prilično sam siguran da velika većina naših gledalaca odavno zna da naše emisije nisu „puka zabava“. Pritom, da budem iskren, ne bih imao ništa protiv emisije koja jeste puka zabava. I radujem se trenutku kada će mi to ponovo biti preokupacija. Te momente lišene žovijalnosti ne praktikujemo prečesto. I sami se plašimo da ne delujemo pretenciozno u tim momentima, što se kaže da ne „popujemo“. Ipak, ponekad se mora i tako. U poslednjoj epizodi uvod je bio potpuno lišen humora. Prikazali smo kolaž gnusnog, lešinarskog, neljudskog izveštavanja o smrti devojčice Danke.

• I šta tu može biti žovijalno?

– Legitimna opcija jeste bila da se tom temom uopšte ne bavimo. Ali, spoznaja da naša emisija, kao što ste i sami pomenuli, zaista nije samo puka zabava, nije nam dala mira i osećali smo da bismo se ogrešili o sebe da i to nismo obradili. Da, ponekad jesam ozbiljan u našoj neozbiljnoj emisiji. Nerado, ali moram.

• Ima li opozicija neke neumesne zahteve za Vas? Preciznije, da li Vam ponekad prijateljski ukazuju na interese kakve ne vidite ili Vas ne zanimaju?

– Zanimljivo pitanje. Obično me pitaju trpimo li neke pritiske od strane vlasti. U oba slučaja odgovor je – ne. Niti se vlast ikada osmelila da nam nešto preti ili ne da, niti je opozicija našla za shodno da nam na nešto ukazuje. Prosto, pišemo onako kako mislimo, govorimo kako smo napisali. Doći će verovatno i momenat kada će sadašnja opozicija postati glavna meta naše kritike. Da bi se stekli ti uslovi, opozicija mora prvo da dođe na vlast, a sa vlašću i do obaveze da trpi kritiku. Popravak društva je konstantan proces i nemam iluzija da bi promenom vlasti Srbija momentalno postala raj na zemlji. Ako sam nekada kao klinac i imao sličnih iluzija, raspršile su se u godinama nakon rušenja Miloševića.

• Veliki broj ljudi sa radošću Vas prati u regionu. Zašto je tako? Da nije gledaocima u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini lakše kad vide kako je u Srbiji (bez nacionalističkog predznaka)? Znate li, recimo, da u BiH veliki broj gledalaca odlično zna ko je Aleksandar Vulin i podsmeva mu se baš kao i Vi?

– Znam da nas gledaju širom Jugoslavije i ne mogu da lažem da nisam ponosan zbog te činjenice. Ne verujem da je razlog “gle, koliko je loše u Srbiji, pa mi smo onda još i OK“, niti mislim da je u komšijskim zemljama nešto mnogo bolje nego u mojoj zemlji. Pre bih rekao da se komšijama dopada naš iskren, direktan i satiričan pristup, kao i neosporna harizma i šarm voditelja. Verovatno bi gledaoci u komšiluku radije gledali svoje novinare i satiričare koji na zafrkantski način tretiraju okolnosti u njihovim društvima, ali moguće da nemaju takvih emisija i onda “to je što je, daj barem Kesića“. Čitaocima u BiH se izvinjavam ako smo ih baš mi upoznali sa Vulinom. Prosto imali smo tih Vulina viška, pa kao dobre komšije rekosmo da podelimo.

• Kako Vaše emisije doživljavaju Srbi koji su se odselili, najnovija generacija ekonomskih emigranata?

– Dobro i loše. Znam da veliki broj srpskih porodica u inostranstvu naše emisije doživljava kao nedeljnu dozu informacija iz matice. Pišu nam, šalju slike beba i male dece koja gledaju našu emisiju, žale se kada ne okačimo na vreme epizodu na naš YouTube kanal, naprosto bitni smo im i hvala im na tome. Sa druge strane, neke od najljutitijih poruka, kritika, psovki, pa i pretnji, dobijao sam i dobijam upravo iz inostranstva. Odavno sam utvrdio da sa porastom udaljenosti od Srbije raste i osećaj patriotizma. Tako imamo situaciju da mi tip iz Dizeldorfa preti kako će mi “raditi to i to“ i kako će “Srbija biti mnogo lepša kada se otarasi ovakvih poput mene“.

Dirljiva je tolika zabrinutost za budućnost Srbije od onih koji žive van Srbije. Jedan naš iz Švajcarske me je čak nazvao i stranim plaćenikom, što mi je ujedno i jedan od najdražih paradoksa ikad. Ispada da najmanje Srbiju volimo mi kojima nikada u životu na pamet nije palo da odemo od nje i da smo najmanje patriote mi koji pokušavamo toliko da popravimo zemlju da i naša deca kad porastu ostanu u njoj.